?

Log in

No account? Create an account

Ноябрь, 16, 2011

st

«Земља равнодушних» (рассказ переведен на сербский язык).

Энтузиасты из Сербии, перевели мой рассказ «Земля безразличных» – за что им огромное спасибо!
И отдельная благодарность – rostow4anka.





«Земља равнодушних»


«Живот припада само онима који се не плаше да га изгубе» © Роберт Хајлајн


Почиње да пада киша. Уморна земља похлепно упија тешке капи. Антон је пажљиво звирнуо кроз прозор и сео на симс.
Он тај «ритуал», понављан годинама, изводи управо савршено, као да изводи добро увежбану представу.

Али, нема више никога ко би знао зашто он то ради. Време је променило људе, скучило сећања, отупело визије и изгладило страшна сећања – остављајући у замену боре на лицу.

Пре много година, једног обичног дана – почео је крај света. Света живих.


Поглавље 1

Последњи дани августа су пролазили, као и НАТО бомбардери. Зидине Триполија су биле прекривене чађи, а над улицама је лебдео смрад и мирис трулежи, неумитно се завлачећи у уске градске уличице.

Наши положаји су опет бомбардовани. Убили су нам комшију – био је добровољац као и ја.
Вичемо – «Бог, Либија, Моамер». Вичем – умирем. Срби – они су неми, само шкргућу зубима, забављени сопственом муком, скривеном негде унутар њихове душе. Они имају сопствене рачуне са «натистима», а ми имамо своје. Прича се да у граду има и Руса. Нисам их видео – али нисам тиме изненађен. На крају крајева, и они имају за шта да се освете.

Звиждук. Блиц. Прашина..прашина изнова прекрива очи као вео и нагриза суве усне. Небо је постало непријатељ. Непријатеља можете да убијете – можете срушити и авион. Међутим, ништа...
Немоћ – најгора ствар у овом рату. Пацови умиру, плаћеници гину, чак су и специјалци НАТОа – смртни. Али, авионе нико не обара. Проклете гвоздене птице..
***

Данас сам видео Камиша, Пуковниковог сина. Какав војник – неустрашив, искрен, интелигентан. Насмешио се, поразговарао је са нама, покушавајући да нас охрабри – но, видело се колико је силно исцрпљен. Бори се током целог дана, пуних шест месеци.

Одлучили смо да напустимо Абу Салим и да кренемо на југ, уз пут разјурујући пацове. За неколико дана колико су били у граду, успели су да опљачкају многе продавнице и музеје, да поубијају животиње у зоолошком врту, униште две болнице и побију велики број становника. У црно су завили град. У мом одреду је седморица бораца – они неће разочарати.

Са неба пада киша летака – «Предајте се и сачувате своје животе. Ми имамо добру храну и доста воде». Добро горе ови пацовски папирићи.
*** читать дальшеСвернуть )